Skip to main content

Posts

Showing posts from June, 2026

От забора и до обеда

Мой калькулятор сдулся, не смог осилить перевод фразы «от забора и до обеда». Сказал, что и сам я дурак, и шутки у меня дурацкие. Мол, это бессмыслица, идиоматическое выражение, означающее «кое-как, бесцельно». И перевёл буквально, утверждая, что сохранил абсурдность: «From fence to lunch» — ни смысла, ни конца. Меж тем мой прапорщик в армии, имея две пяди во лбу, прекрасно справился с этой задачей, сказав: «Канаву копать будете от забора и до обеда!» Задолго до Эйнштейна он понял... нет, не «задолго», конечно. Так будет вернее: совершенно независимо от Эйнштейна он пришёл к концепции этернализма (т.е. блочной вселенной). В его модели... их, их модели – прапорщика и Эйнштейна - пространство-время – это единый, застывший четырёхмерный монолит. Прошлое, настоящее и будущее существуют в нем одновременно и равноправно. Все события, которые когда-либо происходили или произойдут, просто «находятся» в определенных координатах этого блока. Как говорил Эйнштейн, как говорил Заратустра , как говор…

Ад плоту да абеду

Дзіўная справа: мой калькулятар здох, як муха на керасінцы. Не змог пераламаць праз сябе ідыёму «ад плоту да абеду». Сказаў, што я, маўляў, дурань, і жарты ў мяне дурацкія. Маўляў, гэта бессэнсавіца, ідыяматычны выраз азначае «як-небудзь, без мэты, абы толькі час забіць». І пераклаў літаральна, з годнасцю ідыёта: «From fence to lunch». Бо, бачце, захаваў абсурднасць. Ні сэнсу, ні канца, ні плоту таго, ні абеду.  А між тым мой прапаршчык у арміі, маючы дзве пядзі ў ілбе (а то і тры — залежна ад таго, як павярнуць каску), выдатна справіўся з гэтай задачай. Ён сказаў, кінуўшы недакурак у бок траншэі: «Канаву капаць будзеце ад плоту і да абеду!»  Задоўга да Эйнштэйна ён зразумеў... не, не «задоўга», вядома. Так будзе дакладней: цалкам незалежна ад Эйнштэйна ён прыйшоў да канцэпцыі этерналізму (гэта значыць блочнага сусвету). У яго мадэлі... у іх мадэлі — прапаршчыка і Эйнштэйна — прастора-час гэта адзіны, застыглы чатырохмерны маноліт. Мінулае, сучаснае і будучае існуюць у ім адначасова і р…

From the fence to lunch

It's amazing: my calculator couldn't manage to translate the phrase «from the fence to lunch». Said I was an idiot myself, and my jokes were idiotic. That it’s nonsense, an idiomatic expression meaning “somehow, aimlessly.” And he translated it literally, claiming he’d preserved the absurdity: “From fence to lunch” — no sense, no end.  Meanwhile, my ensign back in the army — a man with two spans in his forehead — handled the task beautifully. He said: “You’ll dig the ditch from fence to lunch!”  Long before Einstein, he understood… no, not “long before,” of course. More accurately: completely independently of Einstein, he arrived at the concept of eternalism (i.e., the block universe). In his model — their model, the ensign’s and Einstein’s — spacetime is a single, frozen four‑dimensional monolith. The past, present, and future all exist within it simultaneously and equally. All events that ever happened or ever will happen simply “sit” at certain coordinates inside this block.…

Прореха в подкладке | § 32.1

Я люблю просыпаться с восходом солнца, но не в такую же рань! На рассвет не было даже намёка, когда эта троица меня разбудила и мы двинулись в путь. Я налегке, только с небольшим рюкзачком для бега, ребята были экипированы по-взрослому – к каждому была привязана маленькая тачка наоборот… Я всю жизнь мечтал о производстве таких одноколёсных тележек: от багажника сложной формы, установленного на маленьком колесе, тянулись две длинные алюминиевые оглобли и крепились к широкому поясу, так что их практически не надо было держать в руках. Сверху была надёжно привязана поклажа. Горная обувь, плотные пыльные штаны и куртки – сейчас ребята производили впечатление опытных путешественников, совсем не так, как в прошлый раз. – Классные тележки! Я бы только сделал багажники съёмными, чтобы на них можно было ставить всю конструкцию. – Зачем? – Тогда было бы удобно не только по тропинкам, но и по снегу, как на санях. – Ну так и здесь так же! Только снимать не надо – просто повернул вверх ногами, ручки пр…

Прарэх у падшэўцы | § 32.1

Я люблю прачынацца з усходам сонца, але не ў такую ж рань! На світанне не было нават намёку, калі гэтая троіца мяне разбудзіла і мы рушылі ў дарогу. Я налягчэ, толькі з невялікім рэчавым мяшком для бегу, хлопцы былі экіпіраваны па-даросламу – да кожнага была прывязаная маленькая тачка наадварот… Я ўсё жыццё марыў пра вытворчасць такіх аднаколавых вазкоў: ад багажніка складанай формы, усталяванага на маленькім колесе, цягнуліся дзве доўгія алюмініевыя аглаблі і мацаваліся да шырокага пояса, так што іх практычна не трэба было трымаць у руках. Зверху была надзейна прывязаная паклажа. Горная абутка, шчыльныя пыльныя штаны і курткі – цяпер хлопцы рабілі ўражанне дасведчаных вандроўнікаў, зусім не так, як у мінулы раз. – Класныя вазкі! Я б толькі зрабіў багажнікі здымнымі, каб на іх можна было ставіць усю канструкцыю. – Навошта? – Тады было б зручна не толькі па сцежках, але і па снезе, як на санях. – Ну дык і тут гэтак сама! Толькі здымаць не трэба – проста перавярнуў угору нагамі, ручкі прымац…

Rip in the Lining | § 32.1

I love waking up with the sunrise, but not this early! Dawn hadn't even hinted when this trio woke me and we set off. I was light — just a small running backpack — the guys were kitted out like serious adults: each of them had a little cart attached in reverse… I've dreamed my whole life of manufacturing such one-wheeled contraptions: from a complexly shaped cargo frame mounted on a small wheel, two long aluminum shafts ran back and were attached to a wide belt, so you barely had to hold them with your hands. On top, their luggage was securely tied. Mountain boots, thick dusty pants and jackets — now the guys looked like seasoned travelers, nothing like last time. "Nice carts! I'd just make the cargo frames detachable, so you could stand the whole thing on them." "Why?" "Then they'd work not only on trails but also on snow — like sleds." "Well, they work like that already! You don't need to detach anything — just flip them upside down,…

Choice | § 222

I sit and sit, I write and write… no, that‘s wrong. Here’s the right way: I translate and translate! I‘m sick of it! Suddenly I wanted to write not about the book, but about the process itself. Besides, the current fragment of text is not very convenient — it’s supposed to be about tragedy (I‘ll post it in the blog one of these days, call it “Pioneer Formula | § 42.2.” It’s about trauma, disability, and all the feelings that come with it — but that happened so long ago that the tragedy has evaporated from my head, and I don‘t feel like inventing new feelings, but I have to… So here I sit, I write… oh, we already did that. Then let’s try this: I stand like Buridan‘s ass — a shopaholic ass — in front of two piles of hay, trying to decide which one to choose: the one I have to or the one I don’t have to . I could roll dice (not my own — just regular dice), I could flip a coin — I have a special one, YES-NO, — or I could ask my Pocket Calculator. “Mirror, mirror, on the wall, give me a topic …

Выбар | § 222

Сяджу-сяджу, пішу-пішу... не так, вось як правільна: перакладаю-перакладаю! Надакучыла! Захацелася раптам не пра кніжку, а пра сам працэс. Да таго ж цяперашні фрагмент тэксту не вельмі зручны – нібыта ў ім пра трагедыю (выкладу на днях у блог, назаву так «Піонерская формула | § 42.2» Там пра траўму, інваліднасць і спадарожныя перажыванні – але гэта так даўно было, што трагедыя з галавы выветрылася, а новыя перажыванні прыдумляць не хочацца, але трэба... І вось сяджу я, пішу... а, было ўжо. Тады так: стаю я як бурыданаў асёл – шопагалік перад дзвюма кучкамі сена і думаю, якую выбраць – якую «трэба» ці якую «не трэба». Можна кінуць косці (не свае – ігральныя), можна манетку – ёсць у мяне адмысловая, YES-NO, – а можна спытаць у Кішэннага Калькулятара. – Святло маё, люстэрка, падкажы тэму: нешта такое, што адцягне ад перакладу? Ён праз плячо заглядвае ў чарнавік: «Аб чым гаворка?! Вось ты пішаш пра тое, што ты "распіліўся". А ў беларускай мове "распіліўся" азначае і выпіўк…

Выбор | § 222

Сижу-сижу, пишу-пишу... не так, вот как правильно: перевожу-перевожу! Надоело! Захотелось вдруг не про книжку, а про сам процесс. К тому же текущий фрагмент текста не очень удобный – вроде бы в нём про трагедию (выложу на днях в блог, назову так « Пионерская формула | § 42.2» Там про травму, инвалидность и сопутствующие переживания – но это так давно было, что трагедия из головы выветрилась, а новые переживания придумывать неохота, но надо... И вот сижу я, пишу... а, было уже. Тогда так: стою я как буриданов осёл – шопоголик перед двумя кучами сена и думаю, какую выбрать – которую «надо» или которую «не надо». Можно бросить кости (не свои – игральные), можно монетку – есть у меня специальная, YES-NO, – а можно спросить у Карманного Калькулятора. – Свет мой, зеркальце, подскажи тему: что-нибудь, что отвлечёт от перевода? Он через плечо заглядывает в черновик: «Аб чём спич?! Вот ты пишешь про то, что ты «распіліўся». А ў беларускай мове «распіліўся» азначае і выпіўку, і ампутацыю пальцаў. В…

Благо...

Пачнем з простага: у расейскай мове «благо» — гэта нешта салодкае, амаль райскае. «Желаю всех благ» — гэта табе і здароўя, і шчасця, і грошай мяшком. Усё такое светлае, пухнатае, у белым. Прыемна, калі жадаюць. Аж мурашкі па спіне — не ад страху, а ад пяшчоты. У беларускай мове, даражэнькія, «благі» — гэта дрэнны, кепскі, нягодны, амаль злачынец. І калі які-небудзь маскоўскі чалавек, наліўшы чарку, скажа табе шчырым голасам: «Желаю тебе всех благ», — то для беларускага вуха гэта гучыць як: «Жадаю табе ўсяго дрэннага». Вось такая дыялектыка. Адзін народ радуецца, другі — крыжаецца. А цяпер — пра тое, як адно слова дзеліць людзей на дзве катэгорыі: тых, хто ходзіць зямлёй, і тых, хто ўзіраецца ў неба. Для звычайнага чалавека — назвем яго «пешаходам» — фраза «Жадаю, каб усё ў цябе склалося» гучыць як найлепшае напуцце. Склалося — значыць удала, гладка, без сучка і без прыдзіркі. Грашы склаліся, адносіны склаліся, жыццё склалося — чароўна! Пешаход выпівае чарку, ківае галавой і адчувае цяпло…

Double-Edged Blessings

Let’s start with something simple. In English, a "gift" is something delightful, almost heavenly. "I’ve brought you a gift!"—and that means joy, a ribbon, a pleasant surprise. It’s all light and fluffy and tied with a bow. It’s nice to receive a gift. You get shivers down your spine—not from fear, but from warmth. But step across the border into Germany, my friends, and Gift means something else entirely. It means poison. And if a smiling Berliner hands you a glass and says sincerely, "Here is a Gift for you," to an English ear it sounds lovely, but structurally, you've just been handed cyanide. Such is the dialectic of language. One nation rejoices, the other reaches for an antidote. And now, about how a single word divides people into two categories: those who walk the earth, and those who stare into the sky. For an ordinary person—let’s call them the "pedestrian"—the phrase "I hope everything folds neatly into place" sounds like th…